У раду је реч о лингвокултуролошкој анализи пословица са лексемом јести у српском језику. Материјал садржан у раду преузет је из дела Књига српских пословица I-II, аутора Јелене Јовановић Симић. Такође, у раду су дата и значења лексеме јести према Речнику српскога језика, Матице српске. Полисемантичка структура ове лексеме је разграната, а њена значења посведочена су у извесним пословицама. Занимљиво је да се у већем броју пословица лексема јести остварује у неком од својих секундарних значења насталим механизмима метафоре, док је примарно значење реализовано ређе. Било да их посматрамо као продукт једног колектива, било као индивидуално стваралаштво које је попримило национални карактер, сигурно је да се кроз пословице може видети став припадника једне заједнице према самом себи, стањима код себе и других, односима у друштву, у свету итд. Циљ рада је да се кроз народну реч пронађе и изучи став просечног говорника српског језика према једном аспекту свакодневног живота, али и сама веза тог аспекта са другим сферама живота и њихово међусобно прожимање.
На основу неких пословица може се закључити о одређеним навикама Срба када је у питању исхрана: Срби не воле да једу једноличну храну: Дај ми мало хљеба да поједем ово сира (Дај ми мало сира да поједем ово хљеба), а ипак добро познају глад: Богат једе кад хоће, а сиромах кад може; знају шта све са собом носи храна: Кад се једе и пије (,) онда је доста пријатеља, а шта несташица хране: Ђе се не једе и не пије (,) ту љубави нема. Срби, затим, с презиром гледају на хлеб који није зарађен сопственим радом: Не зна чијим зубма љеб једе; али знају да цене зарађено: Или се сапунило ил' не сапунило, ваља ми те јести кад сам за те новце дао. Из пословица се може закључити да у Срба сам процес узимања хране није безначајан и нешто што се узима олако, те место за њиховом трпезом заиста значи много: Зао човек с тобом једе и пије, а јаму ти копа. Част се овде високо котира: Кожа нам се не дере, месо нам се не једе, ако немамо образа, шта имамо?; Мало једе, ал' се лијепо носи. Јело је изузетно значајно па ће некад Срби неког и по јелу проценити: Какав је ко на јелу (,) онаки је и на ђелу, или необичним 'јелом' описати његово понашање: Као да се бунике најео. Срби знају да су потешкоће у животу неминовне: Ако зима устима не уједе, она репом ошине, да често планови пропадну: И бројене овце курјак једе; и унутрашњи немир их мори као да су они храна: Једем, а једе ме. И, на крају, можда се данашње генерације из Србије не би сложиле са покојом пословицом у вези с лексемом јести будући да је сама храна коју једемо нешто другачија, камоли  навике у вези с њом, али ће се сви сигурно сложити да нешто итекако може да нас једе или да је некад Боље свашто јести, него свашто говорити.